Град Беране се налази на сјевероистоку Црне Горе. Погодан географски положај и добро развијене саобраћајнице одувијек су омогућавале сталне миграције становништва. Миграције су доводиле до непосредних контаката разних народа, што је стварало могућност за мијешање привредних и културних достигнућа, што се види и на остацима материјалне културе, која је и до данас сачувана.
Манастир Ђурђеви ступови 
Џамија 
Споменик Слободе на Јасиковцу
Од млађег каменог доба (неолита) до савременог доба, у друштвено-економском развитку територије на којој је настало Беране, може се разликовати пет главних периода и то:
1) Први период, који обухвата најраније доба људског друштва – праисторију,
2) Други период, за вријеме римске управе,
3) Трећи период, као период развитка српске средњовјековне државе,
4) Четврти период, који обухвата турско освајање и турску власт до ослобођења,
5) Пети период, од 1912. године, односно Првог балканског рата, па до данас.
Први период обухвата праисторију, која почиње појавом човјека као разумног бића. На основу остатака материјалне културе, предмета пронађених систематским археолошким истраживањима на локалитетима: Кременштица, која се налази у атару села Петњик, Беран-крша, који се налази на падинама брежуљка у Беранселу, Градац, који је узвишење у селу Будимља, и Минина пећина у атару села Доња Ржаница, може се закључити да се живот у периоду неолита одвијао у дужем временском раздобљу на овом простору. Докази за овакву тврдњу су културни слојеви на локалитету Беран-крш.
Музејски предмети који свједоче о начину живота неолитског човјека су: кремени одбици, камене сјекире, жрвњеви, фигурине, керамички судови и керамички тегови. Ови предмети припадају винчанској групи, која је везана за унутрашњост Балкана и временски период од 4500. до 3000. године п. н. е.
На овом подручју није до сада пронађено оружје и оруђе од бакра, које припада прелазном периоду од неолита у бронзано доба.
Бронза је метал који је у цјелокупном праисторијском добу имао најширу употребу. Најјачи утицај бронзе је тада био у индустрији, трговини и међусобним везама.
На локалитету Рудеш у селу Будимља пронађени су материјални остаци артефакта из бронзаног доба: бронзана сјекира „Келт“ са калупом за ливење, два бронзана мача и бронзане гривне, а на локалитету Лисијево поље пронађен је ћилибарски накит. Бронзано доба обухвата период од 1600. до 800. године п. н. е.
Ћилибарски накит са археолошког локалитета Лисијево пољe
Други период је период римске владавине. Нема писаних извора када су Римљани заузели територију данашњих Берана, а на основу датовања остатака материјалне културе претпоставља се да су ову област освојили средном I вијека нове ере.
Освајањем ове територије од стране Римске империје она је ушла у састав римске провинције зване Далмација, а подјелом ове провинције 297. године ова област је припала провинцији познатој под именом Превалис.
Римљани су успоставили ново одговарајуће управно уређење и нову привредно-економску организацију. Ово доводи до афирмације римског начина живота. Све ово је изискивало примјену урбаних и грађевинских елемената римске цивилизације, изградње у камену и опеци, за то вријеме савремених комуналних уређаја.
Најпознатији локалитети из овог периода налазе се у селима: Будимља, Долац и Лужац.
У атару села Лужац се налазе остаци утврђења римског војног логора – каструм, гдје су боравиле веће римске војне јединице, легије. Римљани су оваква војна утврђења подизали да би штитили своја насеља и трговачке путеве.
Позната траса трговачког пута, коју су користили Римљани, водила је од Приморја преко Бризинимиума, па кањоном Цијевне, до данашњих вароши Гусиње и Плав. Један крак овог пута је преко планине Чакор ишао на данашњи град Пећ и даље, а други низ ријеку Лим до данашњих Берана. Од Берана, један крак пута ишао је преко Градца за данашњу варош Рожаје (трговиште), а други крак низ Лим ка Коловрату римског насеља.
Из овог периода је на локалитету Будимља пронађена цивилна грађевина Вила рустика (Villa rustica), са купатилом и помоћним објектима.
На основу ових открића да се закључити да су Римљани војне објекте подизали на лијевој обали Лима, а цивилне на десној.
Трећи период историјског трајања Беранске котлине отпочео је у VII вијеку. Тада долази до корјенитих промјена, које настају досељавањем Јужних Словена на Балканско полуострво, а самим тим и у Беранску котлину.
На основу писаних извора и остатака материјалне културе, може се извести закључак да је територија Беранске котлине, већ од средине VII вијека, била насељена словенским живљем. На територији Горњег Полимља населило се словенско племе Срби.
Насељавањем српског становништва формирало се неколико жупа у долини Лима. Најзначајнија од њих је била жупа Будимља.
У XII вијеку жупа Будимља добија све значајније мјесто у друштвено-економском, административном, а посебно у духовном животу српске средњовјековне државе. Потврду о значају који је имала жупа Будимља у српској средњовјековној држави представља и то што је жупан Првослав, син жупана Тихомира и синовац великог жупана Немање, подигао манастир Ђурђеви Ступови. Овај манастир је 1219. године постао сједиште епископије коју је успоставио Сава Немањић, добијањем пуне канонске аутокефалности Српске Православне Цркве.
На територији жупе Будимља су у овом периоду, поред манастира Ђурђеви Ступови, подигнути и манастири/цркве у Шудикови, Калудри, Урошевици, Лубницама и Полици. Будимска епископија је нешто касније уздигнута на виши степен митрополије.
У данашњој Беранској котлини, а средњовјековној жупи Будимља, постајала су два града: Градац и Бихор. Градац се налазио на брежуљку изнад данашњег села Будимља и развијао се као типичан средњовјековни град, с тврђавом на врху узвишења и подграђем у подножју. Средњовјековни град Бихор је био смјештен на брду изнад села Биоче. Он је био типично утврђење са војном посадом.
Што се тиче Горњег Полимља, Беранска котлина је дефинитивно, кроз читаву досадашњу историјску ретроспективу, центар историјских збивања. Кроз већ поменуте периоде, можемо закључити да је овај предио гравитирао читавим Горњим Полимљем и да је био центар готово свих важнијих историјских збивања у овим крајевима. Турци 1455. године заузимају град Бихор у Будимљанској жупи, која постаје царских хас. Ова средина је била густо насељена српским становништвом све до средине 17. вијека, када је оно жестоко страдало у отпорима турском зулуму и добрим дјелом напустило своје огњиште, селећи се у друге крајеве и одлазећи, као у великим сеобама Срба под Црнојевићима и Јовановићима (Прва сеоба Срба – 1690. године; Друга сеоба Срба – 1737. године), до Саве, Дунава и Јужне Угарске. Напуштену земљу Турци су дијелили исламизованом становиштву чифчијским системом, који се у овим крајевима задржао све до 1912. године. Беране под турску власт пада 1862. године, када се и одиграла једна од највећих битака на овом подручју (Рудешка битка). Непосредну власт на овом подручју имале су породице плавско-гусињских ага и бегова, Шабанагићи и Реџепагићи, а веома су били утицајни и бихорски Ћоровићи.
Водећу улогу у српском народу у области Васојевића у то вријеме заузима, и на њој остаје пуне четири деценије, Мојсије Зечевић, игуман Ђурђевих Ступова, један од најближих сарадника Петра I (Цетињског) и Петра II Петровића Његоша. За овог игумана веже се и настанак „Васојевичког закона од 12 точака“. Од времена Првог српског устанка, па све до 1912. године, борбе са Турцима су биле непрестане, поготово у другој половини 19. вијека, када се на чело борбе ставио васојевићки војвода Миљан Вуков. Послије жестоких борби у Првом балканском рату, Беране је ослобођено од Турака 16. октобра 1912. године. Истовремено је овај крај прикључен Краљевини Црној Гори. Овај крај је преживио тешке дане под аустроугарском влашћу у Првом свјетском рату. Од 21. јуна 1949. године Беране се звало Иванград, по народном хероју Ивану Милутиновићу, али му је 1992. године враћен изворни назив.