„Музика је за мене живот. И када сам најсрећнија, и када сам најтужнија. Није важно који је инструмент у питању. Са њом се радујем и уз њу тугујем“, тако почиње своју причу за серијал Људи Берана, наставница музичког васпитања у пензији, рођена Иванграђанка, Наташа Ћулафић – Барјактаровић (68), која је прва у Иванград донијела балет.

текст
Приватна архива

Школу за основно музичко образовање је завршила у Беранама, а Средњу музичку у Сарајеву.

„Моја неостварена љубав је балет. Полагала сам пријемни за упис у чувену балетску школу “Лујо Давичо” у Београду али нисам примљена јер сам била превисока”, подијелила је са нама.

По доласку из Сарајева, почела је као наставница да ради у Музичкој школи у нашем граду, а једна од њених ученица је била, на одсјеку за клавир, Марсела Кастратовић – бивша директорица ове школе.

„Марсела је била ријетко талентована дјевојчица. И данас када је сретнем увијек поменем то кроз разговор“, навела је.

Недуго затим је прешла у ОШ „Радомир Митровић“ гдје је поред редовних часова, руководила школским хором и оркестром, као и ритмичко – балетском секцијом, и то пуних пет година.

„Сјећам се да је члан оркестра био данашњи директор гимназије „Панто Малишић“, Сретен Лутовац који је свирао хармонику, док је Мила Поповић, која се данас успјешно бави балетом у Америци, била у ритмичкој секцији. Семра Исламовић је свирала хармонику у оркестру, а касније се посветила ритмици и фолклору у Њемачкој, гдје и живи. Морам споменути и чланицу хора Ивану Мирчић, која је још у основној школи показала изузетан пјевачки таленат, а то је касније потврдила с обзиром да се годинама успјешно бави музиком из хобија, као и локалног пјевача Пека Малезића, који је у оркестру школе свирао и пјевао”, казала је наставница Ћулафић – Барјактаровић.

текст
Приватна архива

Послије неког времена проведеног у овој школи, прелази да ради у основну школу „Вук Караџић“, гдје и остаје све до пензије.

„Имали смо два хора у школи – нижих и виших разреда. Са хором виших разреда спремала сам двогласне и трогласне композиције„, истиче она и додаје да су сваке године хор, оркестар и ритмичка секција – којима је она руководила, учествовали на свечаности поводом Дана школе али и на другим бројним дешавањима у граду а и ван њега, као и такмичењима општинског и регионалног карактера.

„Имали смо праксу у школи да у склопу општег родитељског састанка буде уприличен и музички програм. Једном ме је родитељ неког од ученика питао – јесте ли нас позвали на родитељски или на концерт (смијех). Поред школских активности учествовала сам са својим ученицима на свечаностима поводом обиљежавања 50 година Стонотениског савеза и 50 година Учитељске школе, затим на државном првенству у организацији поменутог савеза. Сваке године је хор школе учествовао на приредби поводом Штафете младости која би се одржавала у центру града. Сјећам се и организованог испраћаја војника у ЈНА у сали Центра за културу”, прича нам.

У посебном су јој сјећању учешће са хором и ритмичком секцијом на великој свечаности која је уприличена поводом откривања споменика чувеном Карађорђу у Барама краљским код Андријевице и прослава поводом обиљежавања 130 година рада прве школе на Сјеверу – „Вук Караџић„.

„Имали смо ту част да наступимо заједно са тамбурашким оркестром из београдског чувеног ресторана „Три шешира“ који се налази у Скадарлији. Тада смо изводили пјесму „Тихо ноћи“ од Бранка Радичевића и то је један од мојих најдражих наступа са хором“, присјећа се са носталгијом, наша гошћа и наставља:

текст
Приватна архива

„Учешће у програму поводом 130 година рада основне школе „Вук Караџић“, школе у којој сам провела толике године, за мене је била велика част“.

Са својим ученицима учествовала је и на такмичењима плесних група.

„То је било надметање група које су долазиле из градских школа, а на којем су моје ученице добиле награду за кореографију“.

Током своје богате педагошке каријере предавала је солфеђо, држала часове соло пјевања, клавира и хармонике. Зна још да свира флауту и гитару. Њена велика страст је балет и прва је у Иванград донијела балет и основала ритмичко – балетску секцију.

Она је формирала, прва такође, градски хор који нажалост није опстао јер нису постојали услови за тако нешто.

Радила је током 90-тих као сарадник Радио Берана уређујући, заједно са колегиницама, емисију посвећену великим ствараоцима из свијета класичне музике, попут Моцарта, Баха

У младости се активно бавила гимнастиком и освајала трофеје и признања на такмичењима.

текст
Приватна архива

Као дванаестогдишња дјевојчица се први пут појавила на сцени, и то на концерту Музичке школе.

Зна да каже: „Што је Вук Караџић био за српски језик, то је Мокрањац био за музику“.

Удовица је и има троје дјеце, два сина и ћерку, као и двоје унучади. Њен покојни супруг је такође био просветни радник.

Отишла је у пријевремену пензију 2006. године из здравствених разлога. Иако се пензионисала, и данас, кад јој се неко обрати за помоћ, држи часове, настојећи тако да своје знање пренесе новим генерацијама.

Музике се никада није одрекла и за крај поручује: „И када бих се поново родила, одабрала бих исти позив и рад са дјецом“.

Аутор: Никола Урошевић

print