„Музика је за мене живот. И када сам најсрећнија, и када сам најтужнија. Није важно који је инструмент у питању. Са њом се радујем и уз њу тугујем“, тако почиње своју причу за серијал Људи Берана, наставница музичког васпитања у пензији, рођена Иванграђанка, Наташа Ћулафић – Барјактаровић (68), која је прва у Иванград донијела балет.

текст
Приватна архива

Школу за основно музичко образовање је завршила у Беранама, а Средњу музичку у Сарајеву.

„Моја неостварена љубав је балет. Полагала сам пријемни за упис у чувену балетску школу “Лујо Давичо” у Београду али нисам примљена јер сам била превисока”, подијелила је са нама.

По доласку из Сарајева, почела је као наставница да ради у Музичкој школи у нашем граду, а једна од њених ученица је била, на одсјеку за клавир, Марсела Кастратовић – бивша директорица ове школе.

„Марсела је била ријетко талентована дјевојчица. И данас када је сретнем увијек поменем то кроз разговор“, навела је.

Недуго затим је прешла у ОШ „Радомир Митровић“ гдје је поред редовних часова, руководила школским хором и оркестром, као и ритмичко – балетском секцијом, и то пуних пет година.

„Сјећам се да је члан оркестра био данашњи директор гимназије „Панто Малишић“, Сретен Лутовац који свирао хармонику, док је Мила Поповић, која се данас успјешно бави балетом у Америци, била у ритмичкој секцији. Семра Исламовић је свирала хармонику у оркестру, а касније се посветила ритмици и фолклору у Њемачкој, гдје и живи. Морам споменути и чланицу хора Ивану Мирчић, која је још у основној школи показала изузетан пјевачки таленат, а то је касније потврдила с обзиром да се годинама успјешно бави музиком из хобија, као и локалног пјевача Пека Малезића, који је у оркестру школе свирао и пјевао”, казала је наставница Ћулафић – Барјактаровић.

текст
Приватна архива

Послије неког времена проведеног у овој школи, прелази да ради у основну школу „Вук Караџић“, гдје и остаје све до пензије.

„Имали смо два хора у школи – нижих и виших разреда. Са хором виших разреда спремала сам двогласне и трогласне композиције„, истиче она и додаје да су сваке године хор, оркестар и ритмичка секција – којима је она руководила, учествовали на свечаности поводом Дана школе али и на другим бројним дешавањима у граду а и ван њега, као и такмичењима општинског и регионалног карактера.

„Имали смо праксу у школи да у склопу општег родитељског састанка буде уприличен и музички програм. Једном ме је родитељ неког од ученика питао – јесте ли нас позвали на родитељски или на концерт (смијех). Поред школских активности учествовала сам са својим ученицима на свечаностима поводом обиљежавања 50 година Стонотениског савеза и 50 година Учитељске школе, затим на државном првенству у организацији поменутог савеза. Сваке године је хор школе учествовао на приредби поводом Штафете младости која би се одржавала у центру града. Сјећам се и организованог испраћаја војника у ЈНА у сали Центра за културу”, прича нам.

У посебном су јој сјећању учешће са хором и ритмичком секцијом на великој свечаности која је уприличена поводом откривања споменика чувеном Карађорђу у Барама краљским код Андријевице и прослава поводом обиљежавања 130 година рада прве школе на Сјеверу – „Вук Караџић„.

„Имали смо ту част да наступимо заједно са тамбурашким оркестром из београдског чувеног ресторана „Три шешира“ који се налази у Скадарлији. Тада смо изводили пјесму „Тихо ноћи“ од Бранка Радичевића и то је један од мојих најдражих наступа са хором“, присјећа се са носталгијом, наша гошћа и наставља:

текст
Приватна архива

„Учешће у програму поводом 130 година рада основне школе „Вук Караџић“, школе у којој сам провела толике године, за мене је била велика част“.

Са својим ученицима учествовала је и на такмичењима плесних група.

„То је било надметање група које су долазиле из градских школа, а на којем су моје ученице добиле награду за кореографију“.

Током своје богате педагошке каријере предавала је солфеђо, држала часове соло пјевања, клавира и хармонике. Зна још да свира флауту и гитару. Њена велика страст је балет и прва је у Иванград донијела балет и основала ритмичко – балетску секцију.

Она је формирала, прва такође, градски хор који нажалост није опстао јер нису постојали услови за тако нешто.

Радила је током 90-тих као сарадник Радио Берана уређујући, заједно са колегиницама, емисију посвећену великим ствараоцима из свијета класичне музике, попут Моцарта, Баха

У младости се активно бавила гимнастиком и освајала трофеје и признања на такмичењима.

текст
Приватна архива

Као дванаестогдишња дјевојчица се први пут појавила на сцени, и то на концерту Музичке школе.

Зна да каже: „Што је Вук Караџић био за српски језик, то је Мокрањац био за музику“.

Удовица је и има троје дјеце, два сина и ћерку, као и двоје унучади. Њен покојни супруг је такође био просветни радник.

Отишла је у пријевремену пензију 2006. године из здравствених разлога. Иако се пензионисала, и данас, кад јој се неко обрати за помоћ, држи часове, настојећи тако да своје знање пренесе новим генерацијама.

Музике се никада није одрекла и за крај поручује: „И када бих се поново родила, одабрала бих исти позив и рад са дјецом“.

print

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *