Ово је прича о Светиславу Миливојевићу (69), најпознатијем продавцу новина у некадашњем Иванграду а касније Беранама, кога у граду сви знају по надимку Баћко. Дочекао је пензију у трафици на почетку улице Игумана Мојсија Зечевића (главна улица) и готово да нема Иванграђанина или Беранца који није казао: „Видимо се код Баћкове трафике“!
Баћко, рођени Иванграђанин, у пензији је од 2003. године а у трафици је радио пуних 27 година. За серијал Људи Берана открива све чари свог некадашњег посла, како се нашао у њему, шта се највише продавало у њговој трафици. Ово је прича о човјеку по којем најпознатија трафика из доба СФРЈ, а касније СРЈ, у граду на Лиму носи назив.
На почетку нам каже да је у трафици почео да ради давне 1976. године, али и истиче такође да је посао трговца заволио још прије тога јер је долазило и помагао ујаку који је у то вријеме био шеф Дуванског комбината у Беранама.
“Прве три године сам радио сам у трафици, што се каже од јутра до мрака (смијех) да би касније наставио у смјенама. Почео сам у Борбиној трафици која се налазила на врху главне улице, а испод зграде Суда, и ту сам остао све до пензије“, почиње своју причу Баћко и додаје:
„Продавао сам дневно од 300 до 400 Вечерњих новости, а када би били новогодишњи празници тај број би био између 800 и 1000 примјерака. Уз новине би тада као поклон долазили календари, Титове слике, затим продавале би се честитке, разгледнице…“, присјећа се са сјетом овај бивши продавац и наводи да су, за разлику од данас, трговци били одлично плаћени.
Питали смо га како је дошло до тога да се трафика назове баш по њему.
„Знао сам често кроз шалу да кажем пустите ме са трафиком, није моја (смијех), а све је почело тако што није постојао суграђанин у том тренутку који није виђање са неким заказао управо код трафике“, са поносом нам прича и наставља:
„Својим приступом и односом према муштеријама мислим да сам заслужио такво поштовање. Сјећам се када сам почео да радим да ме је у чуду једна госпођа гледала када сам јој рекао изволите (смијех). Истог тренутка ме питала од када радим јер су јој се раније продавци обраћали са „шта ћеш““, прича Баћко и истиче да је уважавао муштерије подједнако, од дјетета до старије особе, и да су га баш због тога суграђани завољели.
„Мада је тада била навика да се радње називају по људима који су радили у њима. Сви се сјећамо из тог периода Мојсове књижаре, Дуњине продавнице…“.
Наш саговорник каже да су се највише у то вријеме у његовој трафици продавале београдске Вечерње новости и сарајевска Дрина, као и да је често знао да изађе из трафике како би додао новине или цигарете муштерији која би зауставила ауто на кратко с обзиром да је тада главна улица била отворена за саобраћај.
„Главна улица је изгледала другачије. Умјесто кафића били су Јасиковац, Сукно, затим остале продавнице србијанских, словеначких и хрватских фирми, као и хотел „Београд “, присјећа се са носталгијом Баћко.
На посао је увијек долазио тачно на вријеме.
„Радили смо од шест сати, али ја сам долазио увијек раније. Имао сам пар сталних мушетрија које би ме чекале често прије шест да им отворим како би купили цигарете, док би већ у шест стизала штампа“, објашњава он.
Људи су код њега куповали на вересију.
„Сјећам се да је једном приликом био ту мој шеф када сам бројао пазар јер су тога дана биле плате па су редовне муштерије вратиле дуг. Ја сам имао бољи пазар у то вријеме у киоску него неки мој колега у продавници“, подијелио је са нама и открио:
„Тада се све радило „пјешке“. Једино што смо користили јесте дигитрон, али је промет био далеко већи“.
Присјећа се да је неријетко било и оних који би на трафици заборавили новчаник и наводи примјер једног Њемца.
„Купио је неке ситнице и отишао. У тренутку сам примијетио да је оставио отворен новчаник, а у којем је сигурно било око 50 хиљада тадашњих њемачких марака. Истрчао сам за њим и успио да га дозовем и вратим новчаник“, сјећа се Баћко.
За крај овог разговора поменули смо ситуацију када је његова кућа у насељу Шаћина бара била скоро потпуно уништена у пожару који је избио у јануару 2017. године.
„Велику захвалност дугујем мојим Беранцима и Беранкама, како онима који су овдје тако и онима који живе ван града, као и Општини Беране због помоћи која ми је пружена тада. То је нешто што не могу никада заборавити и на чему сам неизмјерно захвалан“, рекао је Баћко на крају.
На мјесту гдје је некада била чувена Баћкова трафика сада се налази башта једног од кафића, а трафика која је и даље препознатљива по њему је на самом почетку главне улице.
Аутор: Никола Урошевић