Неколико саговорника са којима сам разговарао ових дана, а који припадају разним сферама живота, казало је како треба да будемо пажљиви у овом моменту када говоримо о цркви. Овога пута серијал Људи Берана доноси причу о његовом преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком Господину Јоаникију, који је међу народом веома омиљен због своје скромности и истинољуибивости.
Пођимо редом…
Свети Архијерејски Сабор Српске православне цркве (СПЦ) на мајском засједању 2001. године основао је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у манастиру Ђурђеви Ступови, у Беранама, и Г. Јоаникије је 2002. године изабран за Епископа будимљанско-никшићког.
“Епископ сије ријеч Божију, сабира и надахњује народ, обједињује његове силе, мора да има иницијативу, одређује циљеве које треба постићи и, што је веома важно, треба да се труди око свега у славу Божију заједно са својом паством”, казао је преосвећени владика у интервјуу за портал ИН4С 2016. године.
На питање колико се живот у Цркви, конкретно у тој Епархији промијенио од обнове, рекао је следеће:
“Све што је урађено у обновљеној Епархији будимљанско-никшићкој од 2001. до данас резултат је саборног рада цијелог њеног свештенства, монаштва и благочестивог народа. Чинио сам оно што сам био дужан да чиним, а у досадашњим плодовима рада видим Божију милост и народни труд, жртву и љубав. Гледали смо да држимо равнотежу између, с једне стране, градње нових и обнове старих храмова и црквених здања, и с друге, унапређења духовног живота, подмлађивања свештенства и многобројних културних активности. Бог је дао те је доста покренуто у више праваца укупног црквеног живота. Могу слободно рећи, у односу на тешке прилике урађено је доста, даће Бог и да се настави још боље”.
Замонашио се 1990. године, био ректор Цетињске богословије
Господин Јоаникије Мићовић је рођен 20. априла 1959. године у Велимљу (Бањани). Гимназију је завршио у Никшићу. Дипломирао је на Богословском факултету СПЦ у Београду 1990. године и апсолвирао философију на Философском факултету у Београду.
Замонашио се у манастиру Ћелија Пиперска 30. октобра 1990. године. Рукоположен је у чин јерођакона 7. фебруара 1991. године, а у чин јеромонаха 17. фебруара 1991. године, када је и постављен за в.д. настојатеља манастира Савина. 1. септембра 1992. године постављен је за настојатеља Цетињског манастира, наставника и главног васпитача у новообновљеној Цетињској богословији. Септембра 1995. године унапријеђен је у чин протосинђела и постављен за в.д. ректора Цетињске богословије.
Патријарх Павле га рукоположио у чин епископа
За викарног епископа Будимљанског изабрао га је Свети архијерејски Сабор на редовном засједању маја мјесеца 1999. године. Хиротонисан је на Цетињу у чин епископа од стране Патријарха српског Господина Павла, уз саслужење Митрополита Амфилохија и још 12 архијереја, 3. јуна 1999. године.
Свети Архијерејски Сабор СПЦ на мајском засједању 2001. године основао је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима и за њеног администратора поставио је викарног Епископа будимљанског Господина Јоаникија.
2002. изабран за Епископа будимљанско – никшићког
Свети Архијерејски Сабор на мајском засједању 2002. године изабрао га је за Епископа будимљанско-никшићког, а устоличење је обављено 4. августа у манастиру Ђурђеви Ступови у којем је било древно сједиште Епископије будимљанске основане Светим Савом 1220. године.
Од избора за Епископа будимљанско-никшићког Епископ Јоаникије покренуо је у повјереној му Епархији обнову раније порушених и изградњу нових цркава и манастира, више од 60 светиња од којих су већина већ завршене и освештане. Са обновом светиња започео је и обнову монаштва по општежитељном или скитском уставу. Покренуо је Епархијски лист „СВЕВИЂЕ“ и издавачку дјелатност у Епархији.
Члан Светог синода СПЦ у два мандата
До сада је био члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве у два мандата: од 2005. до 2007. године и од 2012. до 2014. године.
Студије и чланке из области богословља, историје Српске Православне Цркве и књижевности објављује у црквеним часописима и грађанској периодици. Поводом двадесетогодишњице његове архијерејске службе (1999-2019) изишла је из штампе његова књига „Свјетлост свијетли у тами“.
За крај ове приче цитираћемо владику Захумско –херцеговачког и приморског Г. Григорија, који је једном приликом изјавио:
“Као и за сваког човјека појединачно, тако је и за један народ битно да буде свјестан свог идентитета. Идентитет једног народа одређују, између осталог, његова прошлост и садашњост, али и оно што тек предстоји – будућност. Ту веома важно, ако не и најважније мјесто заузима прошлост будући да она битно утиче и одређује садашњост и будућност народа. Ту долазимо до важног појма, а о којем се много говори последњих недеља, о култури сјећања коју можемо слободно назвати и културом памћења. Уколико она не постоји, један народ може да се нађе у озбиљном проблему, потискујући и заборављајући дио своје прошлости”.
Аутор: Никола Урошевић
Извори: Портал ИН4С и веб страница Епархије.