Најстарија фотографска радња и прва за израду фотографија у боји у Беранама, у власништву је породице Рабреновић. Прича почиње 1990. године када се, данас покојни, Милан Рабреновић којег су суграђани звали Пеки, вратио са брода и одлучио: „Ја више не пловим, бавићу се фотографијом“. У то вријеме у Беранама није постојала ниједна фотографска радња.
„Наш покојни отац је заједно са својим кумом Зораном Дабетићем, прије скоро тридесет година, отворио фото радњу. Након Зорановог одласка за Београд, наставио је самостално да држи радњу. Промијенили смо три локације, а најдуже смо се задржали на овој гдје се и данас налазимо – у самом центру града, на Његошевом тргу“, почиње причу за серијал Људи Берана, Миланова ћерка Стела која је заједно са братом Стефаном наставила породични посао након очеве смрти.
Открила нам је да се њен отац још док је радио на броду интересовао за фотографију.
„Његов ментор је био први иванградски фотограф, чувени Бошњо који га је на неки начин и увео у читаву ову причу“, надовезује се Стефан и објашњава да је њихов отац заправо био умјетничка душа.
„Још у младости је показивао заинтересованост за умјетност. Као тинејџер се бавио глумом у локалном позоришту“, прича Стефан.
Милан је имао жељу да фоторафије буду доступне свим Беранцима, без обзира на материјални статус.
„Наш отац је једини који је забиљежио фотоапаратом и радост и тугу. На његовим фотографијама су многи наши доктори успјешно специјализирали“, каже Стефан, а Стела наставља:
„Када смо тек отворили радњу све је било другачије него данас. Филмови су се развијали у мраку на старим машинама. Људи су тада далеко више израђивали фотографије. Сјећам се да је био луксуз ко је имао филм од 40 фотографија, пошто је постојао и онај од 36. Одлично памтим, иако сам била дијете, да би настала еуфорија ако би од 36 испало 37 фотографија“, са осмјехом се присјећа Стела и препичава нам једну ситуацију која је десила недавно.
„Једна старија госпођа је дошла у радњу прије пар дана како би урадила фотографије. Видно изнервирана је коментарисала да данас више нема успомена и да је због појаве друштвених мрежа потпуно занемарена вриједност и значај фотографије, што је у неку рука заправо и тачно“, говори нам Стела и наводи да млади данас скоро да и не долазе тим поводом јер су Инстаграм и Фејсбук потпуно преузели примат.
Оно што је мање познато јесте да је управо Милан Рабреновић – Пеки први почео са фотографијама старих Берана, односно Иванграда.
Када се касније појавила дигитална фотографија, он је чувао своје апарате и опрему, за коју је био емотивно везан, и стално понављао : „Ниједан дигитални апарат неће моћи да направи тако добру фотографију као аналогни апарати“.
„За све љубитеље фотографије наш отац је за свог живота уприличио двије самосталне изложбе, као и једну групну на којој је и добио награду за најбољу фотографију“, каже са поносом Стела.
Поводом дана Народне технике, Рабреновићево дјело “Сјећање”, на којем је управо његова ћерка у фокусу, добило је прву награду у појединачној категорији. Касније је на такмичењу у Њемачкој добио награду за фотографију инспирасану Ромима.
Стела (32), која је иначе дипломирани психолог и тренутно је ангажована у ОШ „Вук Караџић“, открива да је њен први сусрет са фотографијом био испред, а тек касније и иза објектива.
„Ми смо можда једина фотографска радња која нема свој лого али зато имамо име које траје скоро три деценије“, подвлачи она.
Њен брат Стефан (26) завршио је Ликовну академију и графички дизајн и до сада је имао три самосталне и четири колективне изложбе.
„Увијек ме занимао сваки вид умјетности почев од музике па до дизајна. Фотогафија ми била најприступачнија управо због оца јер сам растао уз то. Оно што мене посебно интересује јесте умјетничка фотографија – за разлику од Стеле која тежи комерцијалној јер се од тога живи како она зна да каже (смијех). Као средњошколац, а касније и студент, радио сам мурале и графите. На стадиону малих спортова и згради Гимназије „Панто Малишић“ се налазе неки од мојих радова попут ликова Николе Тесле, Мартина Лутера Кинга, Његоша…“, прича нам Стефан и додаје да у својој биографији до сада и има фотографије из европских метропола Беча, Берлина…, затим са престижних модних ревија, утакмица…
„Занима ме и улична фотографија и сви изазови које она са собом носи“, каже он и открива да се поред фоторафисања бави успјешно и дизајном.
Њихова мајка Јадранка, иначе васпитачица у прешколској установи „Радмила Недић“, укључена је од самог почетка са својим покојним супругом у порoдичан посао.
„Она је заслужна за цртеже који красе зидове вртића и дјечјег одјељења у беранском Дому здравља“, открива Стела и закључује на крају:
„Желим рећи да ништа није исто као што је било некада. Фотографија више нема вриједност. Она се више не ради за успомену, данас је то само пролазни тренутак забиљежен да би се објавио на некој друштвеној мрежи. Међутим, надам се да ће се то промијенити и да ће она повратити свој значај који је имала“.
Аутор: Никола Урошевић
Фото Рабреновић 
Фото Рабреновић
Фото Рабреновић
Фото Рабреновић