Сурфовала по пустињама Дубаија, посјетила Куала Лумпур, видјела четири од седам свјетских чуда. Ово је прича о нашој суграђанки Тамари Стојановић која је са само 28 година обишла преко 50 земаља свијета и као таква постала најмлађа дјевојка у Црној Гори којој је то пошло за руком!
Тамара је по професији професорица енглеског језика, а већ пет година ради на броду. Само за серијал Људи Берана прича како је “из нехата” постала свјетски путник.
“Моја путешествија почињу 2007. године када сам као средњошколка боравила у САД преко програма размјене ученика. Ту годину дана сам провела путујући кроз Америку и научила много о тој земљи кроз очи једног тинејџера”, каже наша саговорница.
“Након тога, 2012. године сам се као студенткиња на одсјеку за енглески језик и књижевност у Никшићу пријавила за CEEPUS стипендију и провела годину дана у Аустрији. То је било једно од најбољих искустава у мом животу. Невјероватан факултетски програм, одличан студентски живот и једна прелијепа земља”, сјећа се са осмјехом Тамара.
Дипломирала је енглески језик са просјечном оцјеном 9,8, али је животни пут одвео на другу страну.
“По завршетку студија, моја цимерка и ја данима смо пратиле конкурсе путем интернета и пријављивале се за разне послове у земљи и иностранству. Мој брат је једном приликом поменуо дјевојку која ради на крузеру и та идеја је некако заживјела у мени. Почела сам дубље да истражујем нешто о чему прије уопште нисам знала, и отворио се тај нови свијет хотела на води који је комбиновао оно што највише волим и оно што ми је највише требало; прилику да видим свијет и зарадим”, објашњава Тамара.
Као мала се играла занимљиве географије са сестром, братом и оцем. Уз очеву помоћ је побјеђивала и он би јој причао о разним земљама, обичајима, мјестима, свјетским чудима…
“Сјећам се да, колико год сам уживала у тим причама увијек сам мислила само једно – никада нећу моћи да видим неко од тих мјеста, јер за то треба пуно новца. Данас могу да кажем да сам видјела четири од седам свјетских чуда, сурфовала по пустињама Дубаија, посјетила Куала Лумпур (тати тад нисам вјеровала да то уопште постоји), упознала много пријатеља и створила прелијепе успомене радећи са дјецом из читавог свијета”, истиче ова авантуристкиња.
Наводи да је лако пријавити се за посао на броду, јер има велики број агенција које се могу контактирати путем интерента, а нуде запослење. Активно говори енглески, а споразумијева се на шпанском и њемачком језику.
“Како сам константно окружена разним језицима, покупим пар фраза на кинеском или португалском језику”, каже нам Тамара.
На питање колико је посао на броду исплатив, открива:”Зависи колико штедиш, а колико трошиш. Моја мајка каже да је неисплатив, јер сам далеко од куће. Не умијем да штедим (смијех), али поправљам се”.
Њена порука за крај гласи:”Тешко је бити далеко од породице и одрећи се неких ствари као што је велика соба за малу кабину, живот са потпуним странцем по пар мјесеци… Врло често се дешава да данима не изађеш вани, али опет све зависи од става и приоритета. Волим све што се дешава брзо и што се стално мијења. Сваког дана учим нешто ново, али се увијек се радујем повратку кући. А онда опет поновној авантури”.
Аутор: Никола Урошевић
