Прича о Еску и његовим ћевапима, нешто је што свакако може имати статус бренда. А, прича почиње далеке 1982. године када је у самом центру града, наш суграђанин Еско Бабаић отворио ћевабџиницу под називом “Експрес грил чипс”.

ЋЕВАПИ КОД ЕСКА: Укус који опстаје скоро четири деценије

Пратећи мирис ћевапа, обрели смо се у његовој радњи. Ту од човјека који је за 37 година направио толико ћевапа да би могао да нахрани читаво Беране, покушавамо да сазнамо по чему се то издвајају његови ћевапи.

„Важно је месо, важна је услуга, важан је амбијент. Ето, ви сте дошли, смијете се са нама, нисмо намргођени, а то је број један у овом послу, као и квалитет“, почиње своју причу Еско за серијал Људи Берана.

У самом локалу, једноставни столови и прозор од роштиља у кухињи, и наравно Беранци и неријетко гости са стране који са нестрпљењем чекају на своју порцију. Малу, велику, “комбинацију”…

Рецепт, који његове ћевапе чини најукуснијим у граду, не открива али зато каже:

„Избор меса је важан подједнако колико и само печење, које утиче на укус. Битно је и да је оно свеже, а остало су нијансе. Ћевапе правимо мијешањем телећег и јунећег меса”.

ЋЕВАПИ КОД ЕСКА: Укус који опстаје скоро четири деценије

Популарна “комбинација” један је од Ескових изума за муштерије.

“Уз ћевапе ставимо пола порције пилетине, суџук, кобасице… Тај спој је јако популаран међу средњошколцима. И наравно уз то иду остали додаци попут купус салате, мајонеза…”, објашњава он.

Еско је у посао са роштиљем ушао стицајем околности. Наиме, студирао је новинарство у Скопљу али је због смрти оца морао напустити студије и вратити се у Беране.

“Отворио сам ћевабџијску радњу. Мислио сам да радим нешто савремено у том тренутку попут хамбургера али то је овдје била заправо пљескавица. Временом је то прешло у ћевапе и остало је наш заштитни знак до данас”, прича нам.

У посао су укључени супруга Сенада и син Ермин, који је иначе дипломирани економиста. За разлику од њих ћерка Есена се бави неким другим послом.

“Син је завршио факултет, али некако сам знао да ће ме једног дана замијенити у овом послу. А, посао је тежак. Може га радити само онај ко га истински воли. Љети и зими, сатима стајати за роштиљем. Надгледати прављање меса. Јер, квалитет се не смије довести у питање и традиција изневјерити”, каже Еско и наводи да је и његова мајка у почетку помагала.

“Ми имамо радно вријеме од осам до 13 часова, односно радимо само за вријеме доручка и опстајемо на тај начин толике године”, истиче он.

Присјећа се да је добијао понуде да отвори радњу у већем објекту, да промијени град…

“Не могу да замислим да живим и радим у неком другом граду осим у Беранама. Волим овај град и ове људе”, са поносом говори.

У посљедње три деценије мало ко је дошао у Беране, а да није пробао и Ескове ћевапе, али и да, по новом доласку у град на Лиму, није поново свратио да их поједе.

“Од бивших руководиоца, глумаца, режисера, музичара…сви су долазили код нас. Њихов долазак никада нисам користио да популаризујем локал. Одувијек су квалитет и понуда на првом мјесту. Лијепа ријеч много значи нашим муштеријама. Важно је рећи “добро јутро, изволите” и “хвала, пријатно””, каже Еско.

Утисци муштерија: Најбоља „клопа“ на свијету

ЋЕВАПИ КОД ЕСКА: Укус који опстаје скоро четири деценије

У суботње јутро, док смо припремали ову причу, ћевабџиница је била, као и увијек, дупке пуна. Пажњу нам је привукла група тинејџера из Београда. Њихови домаћини су их довели на доручак на Ескове ћевапе.

„Супер су, а и тата ми је рекао да их обавезно морам пробати. И није ме преварио да су једна од најбољих ‘клопа’ на свијету“, казао нам је један од њих.

„Живим у Њемачкој преко двадесет година. И, наравно, недостаје ми мој град. Али, изнад свега, када ме ухвати она тешка носталгија, помислим да ми је само на трен видјети Беране и отићи код Еска на ћевапе“, каже извјесна Јелена, коју смо такође у друштву породице затекли у ћевабџиници.

Аутор: Никола Урошевић

print