„Она је била најизразитија играчица ритма и прегледа игре, боља чак и од Светлане Китић. Била је најбоља средња играчица коју смо икада у Југославији имали“, говорио је тако о нашој суграђанки Весни Милошевић – Ојданић, чувени тренер најтрофејнијег женског рукометног клуба – Раднички Београд и репрезентације, Винко Кандија, открива нам она у својој причи за серијал Људи Берана.
Весна Ојданић, која сада има 57 година, каријеру је започела у ЖРК Целулоза из нашег града, потписала уговор са свега 16 година за ДИН из Ниша, а у Будућност из Титограда (данас Подгорице), која је играла у првој лиги, прешла као најбоља рукометашица Иванграда. За њу су у то вријеме били заинтересовани и многи други клубови.
Весна је била и вишеструка репрезентативка Црне Горе и кандидаткиња на списку селектора за омладинску репрезентацију СФРЈ. Спортски стручњаци су јој предвиђали блиставу каријеру.
„Имала сам свега 13 година када су у основној школи примијетили мој таленат људи из Целулозе, коју је тада тренирао Суад Масличић. Убрзо након тога почела сам са дјевојкама да одлазим на утакмице и данас се сјећам столице на којој сам сједјела у комбију, као дијете, на тим путовањима“, почиње своју причу Весна.
Била је на корак од тога да каријеру настави у Нишу, у Србији.
„Потписала сам уговор за нишки ДИН и била на припремама али сам се у последњем тренутку предомислила јер ми је тешко падало одвајање од породице“, присјећа се она.
Наставила је да игра за Целулозу са којом је постигла значајне успјехе у каријери. Учествовала је са клубом на Моси играма више пута и увијек су се враћали са неком од медаља.
„У посебном сјећању су ми утакмице које смо сваке недеље имали на стадиону малих спортова. Преко читаве седмице постављен би био пано у центру града тако да би сви знали. Са нестртпљењем се чекала недеља јер се тога дана, ујутру у десет сати, играла утакмица“, са сјетом се присјећа тих времена и наводи да су трибине биле пуне, а публика њихов осми играч јер је Иванград живио за спорт.
Међутим, већ после средње школе прелази да игра за Будућност, која је важила за један од најбољих клубова у великој Југославији.
„Када сам потписала за Будућност сјећам се одлично турнира у Подгорици који је био организован пред сам почетак првенства, а на којем су учествовали најбољи клубови са простора бивше СФРЈ, почев од Радничког из Београда, преко Вождовца и Даниловграда, па све до саме Будућности. Проглашена сам за најбољу играчицу турнира и то у конкуренцији поред Светлане – Цеце Китић, Зорице Павићевић, сестара Мугоша, Љиљане и Светлане…“, прича Весна.
Будућност је тренирао у том периоду Дујо Ђуришић, који је за њу говорио да је играчица која има „очи на леђима“.
„Била сам једина дјевојка са стране у клубу, а уједно и најмлађа“, прича Весна која је са овим клубом учествовала на свим великим такмичењима у земљи и додаје да је имала ту срећу да игра са најбољим рукометашицама тог времена попут Олге Пејовић, Мирсаде Ганић, Катице Јанковић…
Касније долази до смјене на мјесту тренера Будућности, па кормило најбољег црногорског клуба преузима стручњак свјетског калибра, Винко Кандија.
„Његови тренинзи су били захтјевни па се врло често дешало да заплачем, а он би само на крају тренинга пришао и казао: Браво, данас си била најбоља!, што је мене збуњивало али и мотивисало да будем још боља“, каже Весна и помиње да су постојали планови да каријеру настави у Аустрији али до тога није дошло из приватних разлога.
„Била сам изразити средњи бек, техничар, организатор игре или жаргонски речено мозак екипе“ каже Весна која је у титоградској екипи била задужена и за седмеерце па се присјећа једне ситуације са утакмице у Загребу против Трешњевке, када су захваљујући њој побиједили.
„Како је био неријешен резултат, на ред су дошли седемеерци. У том тренутку искористила сам рукометну тактику познату као „шишање“ (шут изнад главе) и ризиковала јер сам била свјесна да је на мени велика одговорност за крајњи резултат у том моменту, а таквих ситуација је било још пуно у каријери“.
Њена игра је била плес, имала је душу. Публика је вољела, а тога је била свјесна. Њени резултати су били видни и значајни.
Са носталгијом се данас сјећа периода кад је играла за Будућност, као и свих оних лијепих дружења са саиграчицама, како овдје тако и у Подгорици. Са некима од њих је и даље у контакту.
У 21-ој години је била на животној прекретници и она је одабрала породицу – одрекла се каријере. Са својим покојним супругом Радем, који је преминуо прије 12 година, а који се у младости бавио боксом и држао један од првих кафића у граду – „Сунце“, има четири ћерке Јелену, Бојану, Милицу и Нађу, као и седморо унучади.
Весна је некадашња студенткиња ДИФ-а и читав свој радни вијек је у Управи полиције, у Беранама. У периоду, недуго након смрти мужа, имала је озбиљних здравствених проблема који су сада, хвала Богу, иза ње. Једно вријеме је била ангажована у клубу Беране као тренер, а љубав према спорту је пренијела и на своју дјецу. Данас се из хобија бави сликарством.
Аутор: Никола Урошевић
