Легендарни српски глумац, почасни грађанин Берана, Драган Николић (72) преминуо је у петак, 11. марта, у болници у Београду после дуге и тешке болести. Преци овог позоришног великана поријеклом су из Берана.
Тим поводом, на представљању наших и његових Берана, у Београду, 2013. године, на Коларцу, казао је следеће:
„Минско поље испод мојих ногу. Не знам да ли да пођем десно или лијево? Моја породица је само један камен који је Лим однио и обећао да ће нас вратити, а Лим је чудна ријека, умјесто да ка своме мору тече, изабрао је да иде около, да Дрини тражи, па са њом и Савом, Црно море пуни. А можда ни то није случајно, из Црне Горе у Црно море и назад. Толико му је требало да ме врати одакле сам изискрио, а знао сам одакле сам кренуо и сваке вечери, годинама себи објашњавао, да би дању заборављао. Када ме је Лим на свом повратку из Црног мора у Беране вратио, као да сам се са земље у небо спустио, као да сам низ себе силазио, од дна пунио. Мене је у мени бивало све више. Ево стојим на Кому Васојевом и чујем ријечи: Крш се исправио, око њега племе искупило, ево ће хиљада година како стоји камен на камену, гиљан који никог не раздваја, а у њему свак свој дио има.“
БИОГРАФИЈА
Драган Николић је рођен 20. августа 1943. године у Београду. Након завршене основне школе уписао је Четрнаесту београдску гимназију, коју није завршио јер је био премјештен у Економску школу.
После двије године проведене у средњој школи полагао је и положио пријемни испит на Академији за позориште, филм, радио и телевизију и тада као седамнаестогодишњак био најмлађи студент.
Драгослав Драган Николић дипломирао је на Факултету драмских умјетности у Београду.
У својој првој великој улози заблистао је као Џими Барка, сезонски радник лабилног морала који погине а да није нашао своје мјесто у друштву и у животу, који је у многим анкетама филмских критичара проглашаван за један од три најбоља филма створена на јужнословенским просторима.
Глумачко сазријевање, са низом успјелих креација ликова из своје генерације, доноси му 1985. године Октобарску награду Града Београда за „креативну способност да узбудљиво предочи лик великог психолошког распона“ (улога насилника Гаре у филму Живот је леп Б. Драшковића).
Главне и веће споредне улоге остварио је у више од 80 филмова: Хороскоп (Б. Драшковић), Бубе у глави (М. Радивојевић), Улога моје породице у светској револуцији (Б. Ченгић), Млади здрав ко ружа (Ј. Јовановић), Бег (М. Радивојевић. – Награђен на Фестивалу у Нишу наградом „Цар Константин“ 1972), Кичма (В. Гилић), Национална класа (Горан Марковић. – Цар Константин 1979), Ко то тамо пева (С. Шијан), Бановић Страхиња (В. Мимица. – За улогу турског пљачкаша Алије награђен Златном ареном у Пули 1981), Сезона мира у Паризу (П. Голубовић), Нешто између (С. Карановић), Балкан експрес (Б. Балетић), Обећана земља (В. Булајић), Урнебесна трагедија (Г. Марковић), Буре барута (Г.Паскаљевић), Андерграунд (Е. Кустурица), Зона Замфирова (З. Шотра), Турнеја (Г. Марковић)…
Играо је и у кратким играним филмовима и на телевизији. Велику популарност донио му је лик Прлета из филмова и телевизијске серије Отписани (1974) и Повратак отписаних (1976) у режији Александра Ђорђевића, која је снимљена за Радио-телевизију Београд (данашњи РТС).
Као стални члан ансамбла позоришта Атеље 212, у којем је од 1969. године, остварио је много улога и врло успјешну позоришну каријеру – Генералска ужина (Робер), Веза (Каубој), Коса (Бергер), Рано јутро (Лен), Зигер-Загер (Хари Флитон), Дервиш и смрт (Муселим), Лулу (Џек Трбосек), Том Пејн (Том Пејн), Маратонци трче почасни круг (Ђенка Ђаво), Сладострасници-Карамазови (Млади господин), Портнојева бољка (Александар Портној), Молијер (Маркиз Д’Орсињи), Код лепог изгледа (Макс)…
У Звездара театру успјешно је играо у представама: Птиц и птица, У пламену страсти, Мало љубави, мало мржње,Урнебесна трагедија. У Београдском драмском позоришту играо је у представи Фредерик.
Током две сезоне 1982. и 1983. године играо је у париском „Theatre de la Vill“ главне улоге у представама „На дну“ Максима Горког, у режији румунског редитеља Л. Пинтилијеа и у представи „Мајстор и Маргарита“ М. А. Булгакова у режији М. Шербана.
Kaко кажу колеге Драгана Николића, био је урбана легенда Београда, човек који је на много начина био симбол српске престонице.
Добитник је свих значајних филмских награда укључујући Награду за животно дјело „Павле Вуисић“ 2000. године.
Драган и његова супруга Милена Дравић су се упознали 1972. када су заједно водили шоу-програм „Образ уз образ“ на РТБ-у и на једној паузи између снимања, 31. децембра, отишли су у општину да се вјенчају. Милена је до последњег дана била уз супруга и бринула о њему.
Комеморација поводом смрти Драгана Николића биће одржана у понедељак, 14. марта у 12 часова на Великој сцени „Мира Траиловић“ Атељеа 212, наводи се у саопштењу тог позоришта.
Драган Николић биће сахрањен 14. марта у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Скуп породице и пријатеља је у 14 часова, а почетак опела у 14.30, наводи се у саопштењу.
Последњем опроштају од Драгана Николића у Београду присуствоваће и делегација Општине Беране на челу са предсједником општине и предсједником Скупштине општине Беране.