На Мурини je у организацији Епархије Будимљанско – никшићке и Мјесне заједнице “Вујадин – Вујо Зоговић“, одржан помен муринским жртвама страдалим у бомбардовању ове варошице 30. априла 1999. године, од стране НАТО алијансе. Помену је, поред породица погинулих, представника политичких партија и делегације Основне школе „Петар Дедовић“ Мурино, те представника невладиног сектора, присуствовао и велики број грађана Мурине и околних мјеста. Помену су присуствовали и вијенац положили, предсједник и потпредсједник општине Беране Драгослав Шћекић и Раде Кљајић , као и предсједник СО Беране Горан Киковић.
Тог 30. априла 1999. године, животе су изгубили дјеца Мирослав Кнежевић (1985), Оливера Максимовић (1986), Јулија Брудар (1989), те Вукић Вулетић (1953), Милка Кочановић (1930) и Манојло Коматина (1927).
По 17-и пут, присјећајући се тог стравичног чина 30. априла 1999. године, владика Јоаникије је казао, да је то мученичко мјесто страдања и погибије, које је обасјала свјетлост васкресења Христовога, у дубокој вјери да је васкршњи Господ, побједитељ смрти, смјестио у своје животворно наручје све оне који су од памтивијека пострадали за њега, и своју невину крв пролили на правди Бога, од крви прве жртве светога и праведнога Авеља, до крви муринске дјеце и невиних жртава.
-Ово је жртвено мјесто, и овај мост је жртвени мост, и овај трг је Трг жртава НАТО агресије. Ово је жртвено мјесто зато што га је залила невина крв проливена на правди Бога без икакве кривице. Све жртве заслужују да им се подигне црква, јер само црква божија чува вјечно памћење на све жртве. Нарочито ова дјечица која су овдје пострадала, свако од њих посебно заслужује да му се подигне црква и није случајно драга браћо и сестре што се свега неколико година послије НАТО злочина на овоме мјесту почела подизати црква, која се гради, диван и величанствен храм на Мурини. Мислим да то досад нико није јавно рекао, а ја овог момента саопштавам да ћемо ову цркву Свете Петке подизати у славу божију, али и за покој ове дјечице и осталих невиних жртава. Прво да поменемо дјецу Мирослава Кнежевића, новомученика Христовога, Оливеру Максимовић и Јулију Брудар, дјецу која су умакла шиптарском ножу, терориста који уцрно завише наш народ на Косову и Мтохији, али их овдје дочекаше НАТО бомбе.
-Велика је ово жртва, тим већа што је већа несразмјера између те дјеце и њихове слабашности, и силе која је разарала нашу отаџбину, као и многе државе широм свијета. И то је њима понос, а наш понос недао Бог да буде сила и бомбе које разарају друге државе и друге народе. Само је благословена она војна сила која брани своју отаџбину, као што је и наша војска бранила нашу отаџбину. Не треба заборавити никада да је и Црна Гора ту поднијела велике жртве, и да су Црногорци, као и 1912. године, и те 1999. гинули за ослобођење наше отаџбине, за Косово и Метохију, јер као Црну Гору тако смо ми увијек Косово и Метохију сматрали својом отаџбином. Али, поједини су заборавили да је Метохија припадала Црној Гори, и тога су се одрекли, као што се одричу и жртава и као што дају неодржива и биједна оправдања за злочин на Мурину. Тако смо нажалост са највишег мјеста, морам то са тугом да кажем, чули и такву ријеч, биједну и јадну ријеч, да НАТО није знао гдје се налази Мурина, него је мислио да ово припада Косову, да то није Црна Гора, а да су знали да је Црна Гора неби ни бомбардовали Мурину -казао је Јоаникије.
Бранислав Оташевић, предсједник МЗ Мурино, поздравио је све присутне и пожелио да се овакав злочин ником у свијету више не догоди.
-У име МЗ Мурина захвалан сам свима који су дошли да одају пошту нашим невино страдалим жртвама, под геслом „Никада вас нећемо заборавити“. Нека њихове душе царују на небеским висинама, а овакав злочин какав је задесио Мурину, Црну Гору, Србију и екс Југославију, пожелио бих да се никад нигдје не догоди. Још једном хвала свима а посебно преосвећеном владици Јоаникију и свештенству што су сваке па и ове 17-е по реду године са нама и што чувају заједно са нама успомене на трагично пострадале и погинуле, а што ћемо чинити и усвим наредним годинама –истакао је Оташевић.
