Поводом смрти познатог и угледног књижевника и новинара Влајка Ћулафића у сали СО Беране, у организацији Општине Беране, Удружења књижевника Црне Горе и Удружења новинара Србије и Црне Горе одржана је комеморативна сједница.
Подсјећајући на његов животни и стрваралачки пут предсједник општине Беране Драгослав Шћекић је казао да је Ћулафић у протеклих тридесетак година, остварио запажене резултате на пољу књижевног, новинарског, духовног и свеукупног културног стваралаштва. Он је нагласио да је одласком Влајка Ћулафића Беране остало без великог и драгог човјека, књижевног и новинарског соја.
„Влајко Ћулафић је био човјек топле и људске нарави и врсни познаваоц наше стварности. Као сви велики књижевно и новинарски ствараоци имао је боемску душу, широку, топлу и племениту. Њоме се гријао све са којима се дружио и познавао, и живом ријечју и текстом и стихом. Био је уједно и обичан човјек, кад је требало, и косач, и зидар, мислилац и интелектуалац, и говорник гдје је требало говорити бирано и истинито, чиме је, између осталог, задужио и многе гробове у нашем крају. Његова бритка ријеч никога није остваљала равнодушним, јер је увијек погађала у суштину и смисао свега што се догађа. Влајко Ћулафић остаће наша трајна и драга успомена, а његов одлазак биће тешко надокнадив“, нагласио је Шћекић.
У име Удржења књижевника Црне Горе и Удружења новинара Србије и Црне Горе од Ћулафића се опростио књижевник Дарко Јововић рекавши да се Влајко бранио пјесмом и од себе и од других, и онда када је било бесмислено потезати ријечи, пред духовним посрнућем које је опкољавало суђено нам поднебесје.
„Пером је отварао врата и кад није било пролаза у свијету нездушности. Чинио је то као Србин и човјек дубоко одан својој вјери и Српској православној цркви. Знајући да господар земље и неба све види, стиховима се молио за наше спасење. Боловао је као што болују шуме Зелетина и борови изнад његових родних Луга, као јецаји косовксе браће наслоњен на свете камене плоче. Суочен са нашим нестајањима, тражио је излаз и будио наду, привијајући грумен завичајне земље на своје груди као нешто најсветије. Скоро да не памте ови простори човјека са толико интелектуалне и стваралачке енергије која је сваког трена извирала из Влајковог животног замаха и његовог немирног, боемског и изоштреног духа, пред којим смо сви миу, уз оправдано дивљење, често остајали без текста“, истакао је Јововић.
Влајко Ћулафић је сахрањен у петак 6. маја на Српском православном гробљу у Беранама, уз пригодне бесједе епископа Будимљанско – никшићког Г. Јоаникија и књижевника Будимира Дубака.
