“Много је генерација прошло кроз наш кафић али сви коментаришу исто “Шта је ово, није се ништа промијенило – исти конобари, исто све””, прича кроз осмјех, за серијал Људи Берана, Драган Цветковић – власник кафића „Видео“.
Данас је у Беранама немогуће замислити дан без одласка у кафић, било да је то прије посла, на паузи или после радног времена. Међутим, све до 1982. године, када је отворен један од првих кафића, „Видео“ – наш град о таквим мјестима чуо је из прича оних који су одлазили у Београд, Сарајево, Загреб…
Прије 37 година, у улици 13. јула – на мјесту гдје је некада била прва радња за хемијско чишћење и бојење у граду (такође у власништву породице Цветковић), отворен је “Видео” – једини локал из тог периода који је до данас опстао да ради.
“Како су почели да се отварају први кафићи у већим градовима бивше СФРЈ, тако смо и ми дошли на идеју да отворимо „Видео“ давне 1982. године”, прича нам власник и открива како је добио име.
“Кафић смо назвали по тада популарним видео рекордерима. На једном таквом пуштали смо спотове Битлса, Ролингстонса… Код нас су се гледале и утакмице јер смо први у граду имали платно и пројектор”.
У Беранама, а и шире, „Видео“ је познат као кафић са најбољим сладоледом и воћном салатом.
“Сви наши гости то добро знају. Они који са стране једном посјете наш локал, сваки наредни пут кад дођу у Беране обавезно сврате”, каже Цветковић и подсјећа да су они први донијели у град специјалитете попут фрапеа, банана сплита, као и да је шлаг који користе за сладолед из Италије.
Истиче да „Видео“ никада није престајао са радом, као и да већина особља ту ради од самог отварања.
“Временом смо проширили простор – некада је било 40, а сада има око 100 квадрата али смо задржали аутентичан изглед локала”, објашњава он и додаје са осмјехом:
У „Видео“ и даље долазе сви – од ђака Гимназије, преко спортиста, посјетилаца нашег града, па до старијих суграђана.
Шанкер Зоран Меденица, познатији као Паче, који овдје ради од самог почетка, испричао нам је неколико занимљивих ситуација које су имали са гостима.
“Једном приликом, један од гостију је стајао за шанком тражећи вињак. Након што је услужен, поручио је још један. Тај други је био за жабу коју је извадио из унутрашњег џепа сакоа. Казао сам му да је склони јер не могу да радим од ње. То га је изнервирало, тако да је братио жабу у џеп и отишао из локала, не вративши се више никад”, прича нам и сјећа се ситуације када је један гост, како би се склонио од кише, стао са новим патикама на терасу која је тек била бетонирана.
“Има и прича о једном средњошколском пару – момак и дјевојка. Дошли су у локал и поручили двије кафе. Међутим, отишли су, а да нису платили рачун. Конобар је ишао за њима све до аутобуске станице која је релативно близу, да би на крају зауставио и аутобус у који су ушли и умјесто карти, наплатио кафе”, са осмјехом се присјећа Меденица.
Аутор: Никола Урошевић