Поводом изненадне смрти једног од најпознатијих спортских новинара региона, рођеног у нашем граду, преносимо некролог објављен у дневном листу Блиц.
„У Београду је у понедељак, у раним преподневним сатима, преминуо спортски ТВ коментатор Душко Кораћ.
Подсетимо, спортском коментатору РТС-а је позлило пре седам дана када је по завршетку преноса одбојкашке утакмице између Јединства из Старе Пазове и ТЕНТ-а силазио из коментаторске ложе на терен. Иако су му одмах указали помоћ, а он истакао да се осећа боље, у понедељак је преминуо у београдском Ургентном центру.
Кораћ је рођен 4. јула 1955. у Иванграду где је завршио основну школу и гимназију. У Београд је дошао 1973., где је студирао економију. Ипак, љубав према спорту и телевизији одвела га је у другу страну од оне које су студентски дани наговештавали.
У Радио-телевизију Србије, односно тадашњу Телевизију Београд, примљен је преко конкурса 1978, а седам година касније први пут показује јавно да не ради баш увек оно што се очекује: понуђен му је посао економско-политичког новинара у РТС-у, али је он рекао своје мало „историјско не“, оставши веран спорту. А и у спорту је умео да каже „не“ надлежнима, јер је 1987. одбио да буде главни и одговорни уредник спортске редакције уз образложење да „уредници РТС-а треба да буду из Србије“.
Његови преноси спортских догађаја ретко кога су остављали равнодушним. Како се често истицало, „одувек је спадао у контроверзне коментаторе“, јер је имао и бројне поштоваоце који нису пропуштали његове преносе, као и жестоке противнике који су оспоравали његову професионалност. Највише је преносио атлетику, али и зимске спортове, ватерполо, одбојку, фудбал, формулу, бокс и пливање.
Популарност је стицао јавним говорењем онога што многи мисле „а не смеју да каже“, али и по томе што је оштро говорио о онима који узимају допинг.
Ипак, оштрина његових речи умела је да га кошта. Тадашњи директор РТС-а Александар Тијанић је 2006. суспендовао Кораћа на месец дана због нарушавања професионалних принципа током Европског првенства у атлетици. Он је током преноса атлетике говорио о телевизији Б92 и њиховом форуму, а био је револтиран због захтева да се смени због квалификација појединих такмичара. А он је необично волео руске такмичаре, нарочито скакачицу с мотком Јелену Исинбајеву, мада ће се дуго памтити и његови хвалоспеви о Јусеину Болту, те потоње објашњење „Јуса и ја смо стари другари!“
Фудбалске мечеве није преносио још од 1990, због инцидента на загребачком стадиону Максимир, када је Звонимир Бобан ударио полицајца током нереда пред утакмицу Динамо – Звезда. Кораћев отац је био полицајац, па је то доживео лично.
Поједини српски спортисти били су отворено против њега, а према речима самог Кораћа чак и одбојкаш Иван Миљковић желео да му се забрани да преноси одбојку. Разлог за петиције коју је Миљковић прикупљао за његову смену је био пренос утакмице у којој је Кораћ говорио о његовој уображености и лошој статистици са претходног меча, но Миљковић је успео да прикупи само још један потпис на тај свој захтев.
Душко Кораћ није био обичан ТВ коментатор. И, баш зато што је био такав – дуго ће се памтити. Неки ће рећи „почивај у миру“, што баш и није наш обичај, неки ће рећи „Бог душу да му прости“, а ми ћемо се за крај присетити омиљене песме Душка Кораћа, у извођењу Златка Пејаковића. Та песма се завршава стиховима: „Ти си узрок мојих боли и свих мојих немира, ти си моје сунце, ти си љубац највећа, али када кажеш ‘идем’ – ти си моја несрећа“. За колегу Кораћа то су били савршени стихови. Можда он није био савршен ТВ коментатор, али та његова несавршеност га је и издвајала од свих других. Зато ће се остати упамћен.
Б.О. Блиц„